Početak Camina kao novi doživljaj, novo iskustvo, novo poglavlje i početak ispao super. Bilo je vrijeme objeda, uzeo nešto za jesti i za svaki slučaj bocu vina, neka se nađe. Još kada sam vidio da se vino zove Buzet, naravno da sam uzeo baš to:)
Za prikratiti vrijeme do polaska sam našao lijepi restoran s vrtom, još zatvoren, ali su meni skuhali kavu.
U vlaku krkljanac, masa svijeta. Vidio sam da puno hodočasnika ide na Camino, jer je Godina milosrđa, ali nisam očekivalo pun vlak. Moj želudac je tražio popunu i kad smo krenuli uzeo sam sendvič, počnem jesti i naravno, kao pravi “rvat” izvadim bocu vina. A oko mene same ženske. Ponudim ovu do mene, Amerikanka, hoće. Ova preko puta, Koreanka, hoće i ona. Preko puta Flamanka, hoće i ona. Jedva sam za sebe sačuvao deci i po:)
Naravno krenula ćakula, svi smo se upoznali, svi smo na Caminu, a put nam je prošao za čas.
Prva noć u prenoćištu nije baš ispala dobro. Škripi pod, škripe vrata, škripi krevet, nas dvojica u sobi, ovaj hrče, soba do toaleta i ajd’ se ti naspavaj.
Sve oko uzbuđenje polaska, prva noć na Putu, neizvjesnost, iščekivanje što i kako sve to se utopilo u lošem snu kao lošem predznaku. No ja ne bih bio ja da sve to nisam batalio, spakovao se i krenuo u susret Santiago de Compostelu.
Piše: Ivica Bota