Danas sam, na mom Putu svetog Jakova, hodao 18 km do Uterge. Krenuli smo oko osam sati ujutro, hrpa ljudi, ispred i iza mene i Moria u vidljivom spektru oko 50 hodočasnika.
Nakon ovih pet dana, jutros sam nešto primijetio. Hodamo kroz Pamplonu i smeta mi ta buka grada, taj šušur. Jedva sam čekao da se domognemo polja i livade, brežuljaka Navarre.
https://www.youtube.com/watch?v=IE2NvsOPkNI
I nema veze što je počela kiša, što smo vadili kabanice, a vjerujte to nije tako jednostavno, što smo malo i pokisli, glavno je bilo da smo na Putu svetog Jakova, da osjetim moju tišinu, da budem sa sobom i svojom molitvom.
Bilo je malo naporno, popeti se ispod vjetrenjača do spomenika hodočasnicima, ali je još gore bilo nizbrdo, masa lutajućeg kamenja. Opasno za gležnjeve, a teško za održati ravnotežu, svako malo se potepeš. A na pola silaska masa piramidica od kamenja.
Danas imam dan pranja robe, zato stajem u Utergi da stignem sve oprati i da se stigne osušiti.
A prenoćište klasično, ali ipak drugačije, bolje nego u Pamploni. Morati ću vam jednu temu posvetiti samo prenoćištima. Toliko su različita. Od kreveta i kupatila do ponuda večere i doručka. Na Putu svetog Jakova nema ručka, doručak i večera, a između nešto sitno.
Jer tko bi mogao hodati punoga stomaka.
Dodatak
Sada večeramo, Mori i ja. I on me zamolio da ide sa mnom po mome planu po putu svetog Jakova.
Od sutra ja sam Don Kihot, a on Sančo Pansa.
Piše: Ivica Bota
