Sretan sam, jer sam dobio žulj 
. Uglavnom, svatko dobije žulj na Putu svetog Jakova, zašto bi ja bio iznimka? Cipele sam kupio broj i pola veće, čarape su deblje, ali svima nama je znano da je desna noga jača od lijeve. Htio sam staviti uloške u cipele, ali desna me odmah upozorila da ih maknem.
Danas tijekom penjanja prema Villamajor de Monjarin osjetim na desnoj peti da nešto nije u radu. Mislio sam da je ono zadebljanje, ali kada sam došao u prenoćiste vidim da je moj prvi žulj.
Na forumima su čitave disertacije što i kako raditi kada dobijete žulj.
Znam da nije dobro staviti flaster i nisam ga stavio. Probušio sam žulj, i ranicu namazao propolisom. Ujutro ću staviti opet propolisa i malo zavoja. Pa kako bude. Jer sutra je relativno laka dionica, nema puno uspona na 22 km.
Inače, svi imaju WiFi, ali većinom je slab, teško da se negdje možete povezati na Skype. Čak i moj Dropbox malo šteka, danas smo ga popravljali i nadam se da će dalje ići dobro.
Danas sam imao prvo dobro djelo na mom hodočašću na Putu svetog Jakova
Ne znam da li je o tome poželjno pisati, ali na Putu se svi pomažu, pa mislim da to ne bi trebao biti problem.
U jednom trenutku stignemo jednog Kanađanina, on polako hoda, pomalo šepa, na jednoj nozi cipela na drugoj sandala. Kaže gležanj mu nategnuo. Ja zovnem Moria da pomogne, skinem ruksak i dam Kanađaninu bandažu za gležanj. Sa sobom sam ponio dvije, za svaki slučaj. Čovjek se preporodio, a ja mu govorim da sada ne ubrzava, samo polako pa dokle stigne. Valjda je prihvatio savjet.
Još se nešto dešava, sunce sja sve jače i počelo je ono crvenilo po rukama. Sutra uzimam opet majicu dugih rukava. Da uz žulj još uhvatim i sunčanicu, nije mi baš prihvatljivo. A ispred mene je još 33 dana hoda.
Dok hodamo Mori je obično iza mene, ja molim on šuti. Dobro, ne molim ja stalno i u tako u jednoj pauzi počnem pjevušiti. Danas smo prošli i vinsku fontanu. naime, kod Esttele su veliki vinogradi i kod jedne vinarije su napravili fontanu s vinom.
Ima i vode, za oprati čašu ili bocu. Kažu da nije neka kvaliteta, ali s time se pokazuje španjolska dobrodošlica hodočasnicima i promiču svoja vina. Istina da vino teče polako, za napuniti bocu od pola litre treba desetak minuta, ali je dobra promidžba. Tu smo sreli i prvoga Rusa na Putu, kaže da mu je to već osmi Camino, simpatičan Valerij.
Jedno mi je malo čudno, crkve na Putu sv. Jakova su uglavnom zatvorene.
U Estteli smo našli samo jednu otvorenu, a mise su uglavnom ujutro tako da hodočasnici baš i ne mogu ići svaki dan na misu. Pa barem onda da otvore crkve da čovjek može ući unutra i pomoliti se.
No to je na njihov brk, mi se možemo moliti i sami.
Piše: Ivica Bota
